Шта је транскрипција?

Транскрипција је прилагођено писање (и изговарање) речи из страних живих језика. Може се спровести на два начина: у оригиналу и транскрибовано. Таква врста писања наметнула се била још Константину (Ћирилу) Солунском, када је састављао словенску азбуку.

Прилагођено писање примењује се и када је текст на латиници и на ћирилици, а изворно писање (онако како је у језику из ког реч потиче) примењује се само у латиничким текстовима. Српски језик даје предност прилагођеном писању речи онако како се изговара, док се изворно писање примењује у изузетним случајевима – када је реч мање позната (или непозната) у српском, или је, једноставно, препознатљивија у изворном облику, или ју је тешко написати/изговорити користећи фонеме српског језика (овде је реч баш о изузецима).

Језик је жив и присутан у свим порама друштва и тешко је контролисати улазак нових речи из страних језика, па често реч погрешно транскрибована уђе у наш језик, тако се запати у њему и остане у вишедеценијској употреби а да говорници језика нису ни свесни тога.

Слика преузета са Freepik

Такви примери неправилне транскрипције у српском језику јесу имена за која су сви чули и користе их у таквом, погрешно транскрибованом облику деценијама: Елвис Присли (уместо правилнијег Пресли), Анђелина (уместо Анџелина) Џоли, Мекдоналдс (уместо Макдоналдс), Ал Паћино (уместо Пачино).

Ово су примери који одскачу од правила, али који су као такви ушли у српски језик и својом вишедеценијском употребом се усталили у њему, па се у Правопису могу наћи у таквом облику (уз напомену да нису правилни). То не значи да ћемо на основу тих изузетака градити правило и да ћемо прихватити сваку неправилно транскрибовану реч зато што „сви тако говоре”.

Горенаведени примери решени су и прихваћени, али и даље има неких примера које Правопис прописује, а они се батргају и никако да се приме у језику. Рецимо, Бочели је недавно гостовао у Београду и имали смо прилику да га слушамо, да ли директно на концерту или у околним улицама, али сви смо уживали у његовом гласу. Ту није спорно, италијанско CE (Bocelli) треба транскрибовати као ЧЕ, али када помињемо америчког глумца италијанског порекла, онда је он Паћино уместо Пачино. А комбинација италијанских гласова CI и CE у српском се преносе као ЧИ и ЧЕ.

Зашто онда не бисмо били доследни и пили капучино и са Пачином, а не само са Бочелијем?